О себи мислим да сам изнад просечно информисан о положају особа са инвалидитетом у Србији и да сам у својој каријери уредника медија био сензбилнији од просека када је реч о пласирању вести везаних за ове теме, али и када је реч о односу доступности медијског садржаја.

Стога сам са поуздањем, као извршни директор Српског филантропског форума, заједно са Коалицијом за доброчинство уз подршку УСАИД, покренуо реализацију кампање „Србија без баријера“, како бисмо учинили проблеме баријера за све особе које имају проблема са кретањем видљивијим, и како бисмо неке од тих проблема решавали. Скоро сваки четврти грађанин Србије (стари људи, особе са инвалидитетом, родитељи са децом, труднице…) суочавају се са баријерама на саобраћајницама, тротоарима, у неадекватним зградама, административним институцијама…

Пролазећи кроз све проблеме у разговору са представницима удружења особа са инвалидитетом, схватио сам да сам, иако натпросечно информисан, ипак, још увек недовољно информисан да бих могао у свим приликама да реагујем на прави начин када је реч о условима? (стварима?) које захтевају пажњу тако да не наносимо штету постојећем положају особа са инвалидитетом. Више информација је неопходно и како би учинили све што можемо да се елиминише системски дискриминација, и како би се учинило све да сви важни медији буду свим садржајима доступни особама које имају проблеме са видом или слухом…

Захваљујући експлозивном развају дигиталних медија или дигитализације традиционалних, више се не може говорити о томе да постоје технолошка ограничења, или да је омогућавање синхронизовања програма или превода на знаковни језик нешто што битно поскупљује производњу медијског садржаја.

Мали помаци који се догађају у овим областима не само да нису довољни, већ су и увредљиви. Неопходно је направити искорак који би базично омогућио равноправност: нпр. обавезати све националне емитере да све вести преводе на знаковни језик, све документарне и игране програме омогућити за праћење и особама које не чују, итд… И све регулисати лиценцом, тј. да се лиценце за емитовање одузимају ако се не испуњавају ове елементарне обавезе које омогућавају поштовање Устава и свих закона који говоре о равноправности грађана.

Када је реч о самом садржају, веома је важно напустити извештавање у тематским екстремима, које можемо дефинисати као сензационалистичке: о особама са инвалидитетом херојима, онима који постижу резултате у спорту, науци или о екстремно тешким ситуацијама. Реч је о томе да треба да променимо угао гледања, и да особе са инвалидитетом уважавамо као особе које се од нас разликују само по томе што имају неко од ограничења, а са потпуно истим (или већим) интелектуалним капацитетима, чија ограничења морају бити компензована кроз универзални дизајн, дизајн свега око нас за све, јер ако имамо приступачност за оне који имају проблеме у кретању, имаћемо и приступачност за све.

Они који доносе уређивачке одлуке углавном не консултују особе са инвалидитетом или стручњаке у овој области када је реч о томе како новинарски правити прилог, како продукционо, коју терминологију користити…

Готово да не постоје редовне размене знања о овим областима и то је још један простор за ангажман удружења медија, новинара и удружења особа са инвалидитетом.

Велики је простор за посебне тематске емисије, нарочито на каналима јавног сервиса, који би редовно доносили информације важне за особе са инвалидитетом, али и за њихово уже или шире окружење, и за укупну популацију јер су то теме које се тичу свих нас. Дакле, не нека врста гета, већ управо на начин отворен да заинтересује свакога, јер ћемо једино тако моћи да учимо и информишемо се једни о другима.

Наравно, све ово морају да прате тектонске промене у друштву, када је реч о односу према особама са инвалидитетом, посебно у образовном систему, окружењу, када је реч о присуству особа са инвалидитетом на местима одлучивања нарочито када је реч о областима који се директно тичу различитих аспеката њиховог положаја.

Потребан је много већи ангажман и организација особа са инвалидитетом, проактивност, самоиницијатива, професионализација… Веома је важно да сви који мисле на сличан начин, из власти, цивилног сектора, организација особа са инвалидитетом – уједине своје снаге, створе ефикасну координацију, сагласе се око стандарда и направе планове како реализовати не минимум, већ максимум услова да се оствари равноправан положај свих.