Али има и неких ситуација када се заиста наљутим. Помогне ми обичај Инуита (Арктички део Канаде). Када сте љути, замолиће вас да напустите свој дом како бисте ходали праволинијски путем који се простире испред вас, све док вас љутња не прође. Онда то место обележе пободеним штапом и то је онда обележје снаге вашег беса.

Чини ми се да је заиста најважније удаљити се одмах од онога што вас љути. Због тога сам пре него што сам почео ово да пишем претрчао тридесетак километара.

Пошле недеље, у оквиру кампање Србија без баријера, кампање против препрека за све који се отежано крећу због старости, инвалидитета или зато што очеују или имају бебу, имали смо трећу дебату са позитивним примерима. Верујем и у снагу позитивних примера. И слушали смо одличне примере институција, компанија, појединаца који су идеју учинили остваривом, посебно равноправност за особе са инвалидитетом општина Врачар, Свилајнац, или компаније попут Еуробанке итд.

У исто време видим на одређеним фејсбук профилима фотографије и дебате које говоре потпуно супротно.

Јасмина Бараћ Перовић, модерирала је претходну дебату, везану за врло осетљив положај особа са инвалидитетом у време пандемије.

Јасмина се отежано креће, стопостотни је инвалид, што је резултат дистрофије мишића.

Као и Михаило Гордић који је глув од рођења, одлично је водила панел. Само они који имају стереотипан однос према особама са инвалидитетом буду изненађени.

Изабрана је као четврта на листи владајуће странке на локалним изборима у Нишу и послала одборница, са снажном жељом да утиче на бољи положај особа са инвалидитетом, односно да се бори за основне постулате демократије у првом реду – равноправност. А предуслов за то је приступачност.

Има пуно неразумевања појма равноправност када је реч о особама са инвалидитом. Најчешће је реч о томе да се мисли да им треба дати нешто додатно, интервенисати ван уобичајеног.

Имам такође утисак да се код нас “особа која има проблема у кретању” не схвата као аутентична особа, појединац који на исти начин као и сви други има исте осећања, потребе, права, чија колица представљају ноге, бели штап очи… а не да је реч о некој „фалинки”, неком са мањим способностима, ко је мање вредан. Због тога је и однос према равноправности системски погрешан.

Какав тај однос треба да буде?

Недавно сам сам читао сведочење Јана Груеа који се креће из помоћ инвалидских колица, професор који изучава инвалидност И класификацију болести. Са седам – осам година морао је да научи да се користи колицима. “Кривуља учења била је стрма и сударио сам се с покојим стаблом јабуке. Али након неколико месеци вештина је савладана, а након неколико година престао сам да размишљам о колицима као нечем што је одвојено од себе. Она су на много начина продужетак мог тела…”

“Сва тела осећају ужитак на свој начин, било да је реч о детету које тек прави прве своје кораке, људима у инвалидским колицима или пешацима.”

Док смо причали о позитивним примерима (мањинским), обележавали Национални дан давања у прелепој Ботаничкој башти, по предивном времену које нико није очекивао, славећи доброчинство, одајући признања добротворима, промовишући приступачност, дивећи се Михаилу Гордићу који је сјајно модерирао догађај…могли смо да пратимо и информације из Ниша које сведоче на убедљив начин о тешким проблемима са којима се као друштво суочавамо. На првом месту то је проблем целог друштва, јер се легитимише као неравноправно, недемократско, друштво које не поштује конвенције којима се обавезало, које не поштује своје изабране представнике у законодавној власти…

Шта се заправо догодило? Нишка скупштина града није приступачна. Јасмина је, као што сам већ поменуо, изабрана одборница града Ниша. Трансфер блама је најмање што се може очекивати када посматрате фотографије на којима Јасмину Бараћ Перовић неко уноси на заседање скупштине чији је одборник. Када уз то знате да сама плаћа пратиоца (иако има право да јој то обезбеди град, локална самоуправа, скупштина града), вероватно и низ других трошкова. Она је изабрана на листи владајуће странке.

Не могу да разумем толико пропуштених година, од демократских промена у Нишу, Србији, па од промена тих демократских промена да се нико није нашао да омогући равноправност свима у приступу скупштини града Ниша. Али још теже могу да схватим цинизам председника скупштине који јавно на фејсбуку одговара некоме ко му каже да сам треба да уноси одборницу док не омогући ту равноправност.

“Верујем да се нудиш за тај посао обзиром да си “свестран”… па у правној области…”

У различитим комуникацијама схватио сам да је процењено да једна особа са инвалидитетом на четвртој позицији изборне листе владајуће странке може донети гласове десетак или двадесет одсто становника. Логично би било да иста особа, када се победи на изборима, постане нешто у сектору за социјална питања и питања везана за особе са инвалидитетом. Ипак, неко је проценио да та изабрана особа и не мора да долази на седнице законодавног тела града, или ако већ хоће да дође, да ће се наћи неки снагатор ко ће је преко рамена унети… И да ће се добити поени који говоре о напретку када је реч о положају особа са инвалидитетом.

Чак можда ни то… већ сам “ћар” да се добио одређени број гласова.

Због овог и сличних примера, неопходно је да се постигне нулта толерација за све државне институције када је реч о приступачности. Пре свега да не буде оних који на свој начин тумаче сопствене обавезе, или лажних обећања за оне којима недостају елементарна права.

Велики број активисткиња и активиста за права особа са инвалидитетом је преуморно од предуге битке која не доноси резултате. Годинама улажу огроман труд да би постигли неки напредак у тој области. Љупка Михајловска, Михаило Гордић, Јасмина Бараћ били би најкредибилнији државни секретари, помоћници министара, секретари у градовима и општинама. Уместо тога, реалније је очекивати да ће бити мета таблоида или таблоидног приступа новинарсту, истини и судбини особа са инвалидитетом која се најчешће медијски може видете кроз екстреме.

Битку годинама бију сами. Сад је време да им се придружимо, имали или не инвалидитет, и да не дозволимо да се изгуби сав њихов и труд других када је реч о остваривању универзалних стандарда.

“Србија без баријера” кампања је коју реализује Српски филантропски форум поводом Националног дана давања који је део Пројекта за унапређење оквира за давање који финансира Америчка агенција за међународни развој УСАИД Сербиа, а спроводи Коалиција за доброчинство, коју предводи Фондација Ана и Владе Дивац. Остали чланови Коалиције су Траг фондација, Цаталyст Балканс, СМарт Колектив, Српски Филантропски Форум, Форум за одговорно пословање и Привредна комора Србије.