„Није у питању само велика неправда, дискриманција. Производња штете по здравље погоршава стање, производи болести, нова ограничења, нове потребе“.

За време ванредног стања, већ после пар недеља, било је потпуно јасно да је толико затварање било непотребно, односно да је циљ могао да буде реализован много паметније, флексибилније, уважавајући елементарне потребе за здрављем.

Темељни принцип медицине, Хипократове заклетве, каже „Примарно не нашкодити“, масовно је кршен. Ограничено кретање код старих, снажно је утицало на опште физичко и психичко стање. То се могло и видети када су добили могућност да попут кућних љубимаца изађу у шетњу. Гледао сам тада да с посла увек кренем у време када наши стари излазе јер сам их пожелео у предугом затварању.

За време научног експеримента под називом Далашка студија о одмарању у кревету и вежбању (Даллас Бед Рест анд Траининг Студy) који је направљен 1966. године, пет здравих двадесетогодишњака смештено је у кревет. Након три недеље проведене у кревету, колико је експеримент трајао, научници су утврдили како су им мишићи и дисање дошли на ниво шездесетогодишњака.

Е сад, замислите седамдесетогодишњаке који су затворени, чије је кретање ограничено.

Па онда замислите особе са инвалидитетом који већи део живота проведу са врло ограниченим кретањем због неприступачности стамбених објеката, саобраћајница, установа, трговина, занатских центара… Потом, особе са посебним потребама без неопходне подршке која би им омогућила кретање.

Није у питању само велика неправда, дискриминација. Производња штете по здравље погоршава стање, производи болести, нова ограничења, нове потребе.

А реч је о томе да се наизглед великим улагањем, „трошковима“, у универзално дизајнирање простора приступачних за све, отвара невероватна вредност на разним нивоима: пуно вредних људи који кроз равноправност, исте могућности, усвајају знања и вештине. Запошљавају се и сами себе издржавају, као и своје породице. У временима у којима кукамо због беле куге, одласка у свет… сваки грађанин је подједнако важан и свака особа са инвалидитетом или посебним потребама која добије могућност да учи и ради, невероватан је добитак. Ружно звучи када се каже да је то велики ресурс који не користимо, али заиста, то је људски капитал којег се одричемо као друштво бесмисленим аргументима.

Кретање је кључно за човека и друштво. Ограничавање кретања има и своју политичку, друштвену подлогу. Лакша је контрола.

Хосе Сарамаго у роману Слепило, када би се препричао у неколико реченица, говори о томе како један човек изненада изгуби вид, затим се исто догоди и лекару који га прегледа. Ослепи и лопов који му је украо бицикл. Завлада параноја, влада против „беле болести“ предузима оштре мере. Све који су иначе слепи, прикупљају и изолују у психијатријкој клиници. Покушај бекства кажњава се смрћу, наравно јасне су контуре концентрационог логора. Када епидемија нагло прође, тражи се одговор шта се догодило:

Зашто смо ослепели,

Не знам, можда ћемо једног дана то открити,

Хоћеш да ти кажем шта ја мислим,

Реци,

Мислим да нисмо ослепели, мислим да смо слепци,

Зар слепци који виде,

Слепци који знају да гледају, али не виде.

Писац не мисли да епидемије мењају друштва већ да могу да нам помогну да схватимо истину о том друштву.

Можда због тога што пандемија још увек траје, не видим да смо пуно тога научили из свега што нам се догодило, не видим поуке и не видим да смо смислили како да се изборимо са ограничењима која ће нам све више бити наметана.

Све је јасније да је слепило присутније код оних који  нису у категоријих слепих.

Може некоме изгледати банално што убацујем у причу судбину маратона. Али Далашка студија с почетка говори и о томе колико бављење спортским активностима, ходањем, трчањем, вежбањем, доприноси очувању здравља.

Због тога, уместо једноставних забрана, треба увек тражити могућности да се нормалност задржи са поштовањем одређених правила. Убеђен сам да је могуће организовати и маратон смањујући број учесника, поштовати растојање, уз коришћење заштите… Када кажем маратон, мислим на све оно што се догађа око ове манифестације, али и онога што представља спортска активност уопште. Ове године, планирали смо да маратон има и поднаслов Србија без баријера, као подршка уклањању свих баријера које отежавају кретање особама са инвалидитетом, старим теже покретним људима или трудницама, мајкама са  децом, јер скоро сваки четврти становник има проблема са  кретањем и без коронавируса, који је ту ситуацију само погоршао. Уместо да смишљамо нове облике рекреације, настављају се ограничења. То јесте лакши пут за оне који управљају, али уз високу цену коју сви плаћамо.

А уз мало труда, само бисмо имали велике користи.

Текст је пренет из недељника Време.